U Srbiji danas ima 22.000 korisnika stambenih kredita indeksiranih u CHF (švajcarskim francima), odnosno najmanje 100.000 građana Srbije direktno pogođenih dužničkim ropstvom u koje su, delom zbog objektivnih okolnosti na globalnom nivou, a znatno više zbog neodgovorne politike i rada Narodne banke Srbije, zapali oni i članovi njihovih porodica.
Poznato je da je vrednost švajcarske valute od 2007. i 2008. kada je plasiran najveći broj kredita, porasla za više od 100 odsto, te da je zbog te, kao i činjenice da su banke protivzakonito podizale kamatne stope i na taj način jednostrano kršile ugovore, mesečna rata ovih kredita ne samo udvostručena, nego je u većini slučajeva prešla 90 odsto mesečnih primanja korisnika kredita. Na taj način oni su dovedeni u nezavidnu situaciju, bezmalo u pravo siromaštvo. Jer kada im putem administrativne zabrane ili trajnog naloga banka naplati ratu, njima za ostale životne potrebe ne ostaje gotovo ništa. Mnogi su u međuvremenu ostali bez posla i redovnih primanja, zbog čega su banke aktivirale hipoteke i oduzele im stanove.
Zbog propagande koju finansiraju poslovne banke, ovi građani su često u javnosti nazivani „kockarima“, „avanturistima“, „profiterima“, samo zato što su otišli pred bankarske šaltere (ne u kockarnice), i tamo se zadužili kako bi rešili svoje stambeno pitanje. Bili su vođeni prostom logikom da je bolje istom sumom plaćati kredit nego zakup stanodavcima i živeti neizvesnim životom podstanara. To su mahom mladi ljudi čiji roditelji nisu bili ni vojni oficiri ni političari ni tajkuni; znači, „obični“ građani kojima „rat nije bio brat“ i koji nisu nasledili prekonoć stečeno bogatstvo. Oni su tih godina zasnivali porodice i imali ideju da od svoje zarade otplaćuju krov nad glavom.
Retki su primeri onih koji su na kredit kupovali stanove da bi ih izdavali, ali ni oni nisu otišli u banku i ukrali novac, nego su prihvatili uslove i obavezu da vraćaju ono što su bili dužni. Ali oni sada trpe veće osude od recimo gradonačelnika Beograda koji ima preko 20 nekretnina koje iznajmljuje, a da se ne zna ni kako ih je kupio. I koliko je takvih poput Malog, Uskokovića i njima sličnih hajduka i vojvoda u vlasti i oko nje, koji novcem nepoznatog porekla zidaju seoske crkve, lete privatnim „vazduplohovima“, stambeno zbrinjavaju samohrane starlete…
Građani koji su se opredelili za pošten i zakonit način kupovine svoje nekretnine imali su izbor i opredelili su se za zaduživanje u CHF, što je u tom trenutku bila povoljnija ponuda. Oni nisu, kao na primer građani Austrije, javno, pismeno i detaljno bili upozoreni na rizik da za samo nekoliko godina mogu dospeti u situaciju da im glavnica (upoređena sa iznosom u evrima) bude veća od celog duga. To konkretno znači da klijenti koji su se zadužili za 75.000 CHF, što je otprilike bilo 50.000 EUR, danas duguju skoro 75.000 EUR.
Kako je to moguće i zašto je dozvoljeno? Pre svega zato što ni Narodna, a naravno ni poslovne banke, nisu htele da shvate smisao devizne klauzule, čija je osnovna svrha, kako
tvrdi advokat Vojin Biljić, upravo da štiti glavnicu, a ne da služi za sticanje ekstra profita, drugim rečima za „zelenašenje“. Banke ne samo da ugovorima nisu predvidele, nego nisu ni odreagovale na promenu vrednosti kursa, i nisu pravovremeno ponudile klijentima anekse ugovora koji bi se odnosili na konverziju kredita.
Na novinarsko pitanje ko je prilikom zaključenja ugovora bio u većem riziku – banke ili građani, advokat Biljić je
odgovorio: „Kad se ima u vidu tekst tipskih ugovora koje su banke sastavljale, teško da može biti govora o bilo kakvom riziku banaka. Da je nekim slučajem franak slabio u odnosu na evro, banke bi iskoristile mogućnost iz ugovora i same izvršile konverziju kredita. Kako takva mogućnost nije ostavljena korisnicima u tekstu ugovora, a posebno ne u praksi, sav rizik promena međuvalutnih odnosa svaljen je na korisnike kredita“.
Poslovne banke su očigledno pravile ugovore tako da zaštite samo svoj interes i smanje svoj rizik. Onda se postavlja logično pitanje zašto su građani potpisivali takve ugovore? Tu je reč o još jednoj prevari, tačnije podvali od strane banaka. Naime, mnogi budući korisnici su najpre dobijali predugovore koji su se, kako se kasnije ispostavilo, razlikovali od konačnih ugovora, ali je nevolja u tome što su ugovori između banke i klijenta bili potpisivani na dan isplate kredita. To znači da su klijenti bivali dovođeni pred svršen čin, najčešće sa već uplaćenom kaparom (predujmom) za stan, posle čega više nisu imali nikakvu drugu mogućnost osim da potpišu ugovor.
Zapavši bukvalno u dužničko ropstvo, korisnici kredita su uz pomoć udruženja
Efektiva zaštitu svojih interesa potražili na sudu, budući da je obraćanje državnim organima ostalo bez ozbiljne reakcije. Usledile su prve
presude u korist klijenata a protiv poslovnih banaka, koje su, kako je utvrđeno, nezakonito menjale kamatne stope i kršile odredbe iz ugovora. Zatim su usledile brojne tužbe klijenata, što je bio signal državi, to jest Narodnoj banci, da bi poslovne banke zbog toga mogle imati problema, a samim tim i finansijsko tržište zemlje. Stvar je dakle jasna: država je (makar za sada) stala na stranu banaka a ne na stranu pravde, čime je poslala indirektnu poruku da podržava one koji su kršili zakon, a ne građane koji su pošteno i u skladu sa potpisanim ugovorom, dokle god su mogli uredno izmirivali svoje obaveze.
A nije bilo tako davno kada su sadašnji akteri vlasti, tada iz pozicije opozicije, prepoznali problem i opasnost zaduživanja građana, obećavajući da će ga, ukoliko i kada preuzmu vlast, rešiti. I to upravo onako kako danas zahtevaju korisnici kredita, a to znači po nekom od modela koji su primenile zemlje u okruženju, na primer Hrvatska. Ovako je u predizbornoj kampanji o ovom problemu
govorio visoki funkcioner Srpske napredne stranke, Nebojša Stefanović, aktuelni ministar unutrašnjih poslova:
“Zemlje u okruženju, dakle njihove vlade i centralne bankarske institucije su učestvovale u rešavanju ovih problema, i nažalost moram da istaknem da su i Hrvatska i Mađarska to učinile a da Srbija to nije učinila, i da su danas građani Srbije ostavljeni faktički na milost i nemilost pojedinačnom rešavanju tih slučajeva sa svojim bankama. Mislim da bi Republika Srbija, odnosno njena Narodna banka, morali da nađu strateško rešenje za ovaj problem građana Srbije; da se ne pronalaze modeli koji su dovoljni da se situacija reši na tri ili šest meseci, a da kasnije uđemo u još veće zaduživanje, već da se pronađe model da se ljudima pomogne da izađu iz ovog velikog problema, bilo da će to biti transformacija duga, bilo da će to biti pronalaženje nekih fiksnih kamatnih stopa koje će država onda subvencionirati, ili bilo čega drugog, ali je potrebno da država, odnosno Narodna banka Srbije, sedne sa onim bankama koje su plasirale najviše sredstava u zemlju i da se dogovore oko modela kako da pomognu građanima.”
Upravo je u predizbornoj izjavi Nebojše Stefanovića sadržana suština zahteva korisnika kredita, a to znači da:
1. rešenje mora biti sistemsko a ne pojedinačno,
2. rešenje mora biti strateško a ne trenutno,
3. rešenje mora biti takvo da se uz interes banaka zaštiti i interes građana, to jest da nijedna od ugovornih strana ne bude oštećena i
4. rešenje može da bude po nekom od modela koje su primenile zemlje u okruženju, na primer Hrvatska, što bi podrazumevalo donošenje zakona po kome bi se krediti iz CHF konvertovali u EUR po paritetu koji je važio na dan isplate kredita, a da nastavak otplate kredita bude po kamatnoj stopi koja važi za kredite indeksirane u EUR.
Korisnici kredita koji su trenutno zaduženi u CHF ne žele raskid ugovora (na šta su trenutno prinuđeni), ili bilo koje rešenje koje bi išlo na štetu poslovnih banaka, već očigledno imaju želju i dugoročni interes da nastave sa otplatom kredita čiji bi ugovori morali biti izmenjeni. Tako bi se izbeglo masovno aktiviranje hipoteka od strane banaka i poremećaj na tržištu nekretninama, a istovremeno bi se izbegao nastavak dužničkog ropstva koje bi se, po onome kako sada stvari stoje, prenelo i na drugu generaciju korisnika kredita.
To bi bilo prihvatljivo rešenje i za Narodnu banku, jer bi finansijski sistem ostao stabilan, uprkos neistinama i spekulacijama koje povremeno plasira guvernerka Narodne banke, koja je, uzgred, svoj stan dobila od Telekoma Srbije, firme koja je još uvek javno preduzeće i finansira se od budžetskih obveznika. Za kraj samo primećujem da bi ona sa svojim primanjima lakše nego velika većina građana mogla da otplaćuje stambeni kredit. To bi svakako bio mnogo časniji izbor, dok ovako na nju i njenu stranku pada senka ličnog i političkog licemerja.
